Da počnem i ja svou priču,nije baš lijepa ali šta je tu je. Od malena imam problema sa bubrezima, puno vremena sam provela po raznim bolnicama. Živjela sam u Zenici sa roditeljima i sestrom kao izbjeglice, protjerani smo iz Doboja na samome završetku rata. Moji roditelji su se borili da mene i moju sestru nekako školuju. Sjećam se, bila sam drugi srednje, najljepše doba djetinjstva, druženje, izlasci, zezanje s prijateljima, sve je to tako bilo divno dok sve odjednom nije stalo. „A zašto?“, sigurno se pitate. Razboljela sam se iznenada, odmah sam morala ostati u bolnici.

Više nisam bila ona živahna djevojčica i nisam više imala snage da izlazim i druzim se sa svojim prijateljima. Saznajem od doktora da su moji bubrezi gotovo nestali, osušili su se od jake upale i da od sada moram ici na hemodijalizu. Koji šok za mene i moje roditelje! Roditelji su odlucili da provjere svoju krvnu grupu i bubrege da li su potencijalni davaoci. Ispostavilo se da jesu!! Nekoliko mjeseci sam išla tako na dijalizu, sve manje sam se družila sa svojim prijateljima, slaba zbog bolesti. Prekinula sam i redovno školovanje. Nije više bilo galame u školskim hodnicima, izlazaka, druženja. Ja sam se udaljila od svega, jer sam mislila da neću ozdraviti.

Poslije nekoliko dugih mjeseci čekanja ja odlazim na transplantaciju u Tuzlu i 9. Oktobra 2001. dobijam bubreg od svoje mame. Kako sam tada bila sretna, presretna što više neću ovisiti o jednome aparatu i što me više nece bosti onim strašnim iglama. Sve je uspješno prošlo i opet sam počela normalno živjeti I radovati se životu.

Nažalost, poslije nekoliko mjeseci moj bubreg je napao neki virius koji mi je počeo stvarati nove komplikacije. Moj organizam je postajao sve slabiji, bila sam sklona čestim visokim temperaturama i upalama, imunitet je oslabio. Tako je to trajalo nekoliko godina, borila sam se, ali je ta moja borba bila uzalud.

Moj bubreg je stao! To je bilo ogromno razočarenje za mene, plakala sam neprestano jer sam već znala kakav me zivot čeka: ponovo dijaliza, ponovo,igle. Ljekari su davali sve od sebe da ga spase ali na kraju nije bilo više nikakve nade i ja sam se morala ponovo vratiti na hemodijalizu.

Ponovo sam postala ovisna o tom aparatu, ponovo 3 puta u sedmici 4 sata ležanja, nema micanja, nema ustajanja ma šta god da te boli, one grozne igle. Strašnoooo!!!

Od kako sam ponovo krenula na dijalizu moram naravno da pazim šta jedem, koliko pijem tečnosti jer ja više nisam nikako mokrila. Sve što bih pojela i popila, sve to stoji u meni do dana kada odem na dijalizu i kada se krv čisti ta 4 sata. Nigdje ne mogu otići, samo kuća-dijaliza. To je ono što čini moj život.

. Poslije par mjeseci odlazaka na dijalizu dobila sam i povišenu temperaturu sa kojom sam se borila naredna 4 mjeseca. To je bilo najteže doba koje ću ikada pamtiti. Prestala sam i piti i jesti. Organizam je totalno oslabio. Ja sam i psihicki i fizicki oslabila, mislila sam da se više neću dići iz kreveta, da je to moj kraj. Uskoro sam dobila termin za operaciju i taj tansplantirani bubreg od mame mi je 2. Septembra 2010. izvađen. Očekivala sam, nadala se da ću se poslije toga osjećati bolje. Ja sam i dalje danima ležala, nisam mogla podići glavu zbog ogromnoga pritiska (250/150). Dobila sam sto nekakvih vrsta terapija i poslije par sedmica sam se osjećala mrvicu bolje. Kad sam sebi dosla zahvalial sam se Bogu što mi je dao snagu i strpljenje za daljom borbom za život.

Govorila sam sebi „budi pozitivna, budi hrabra, ideš dalje kao i sve ove godine, ne smiješ posustati zbog svojih roditelja koji bi umrli za tebe“. Puštena sam iz bolnice na oporavak a dijalize su i dalje bile teške i naporne. Ipak, ja sam se trudila da budem nasmijana i pozitivna osoba. Mnogi su mi govorili da sam jedan veliki borac, da ću pobjediti sve i ozdraviti.

O mome pritisku ne znam više šta da kažem. Dođem na dijalizu sa normalnim pritiskom,.kad krenem kući bude strašno visok, nekada se ne mogu pomjeriti koliko bude visok. To je inače relativno neobično za bolesnike kao što sam ja. Još kad pomislim da moram na autobus, pa kući… Nekako opet skupim snagu, sjednem na bus i kući.

Moram vam reći da ja putujem autobusom iz Doboja za Gračanicu. Tu idem na dijalizu. Sve godine dok sam imala transplantirani bubreg liječila sam se tamo. Nisam mogla u Doboju pošto je tu zdravstveno osiguranje loše. Recepti se placaju, lijekovi, vađenje krvi. Pregledi, ma sveeee! Zu to, što me jako pogađa, je činjenica da sam ja sto postotni invalid, a od socijalnog ne dobijam ništa. Strašno.

Ja već tri godine tako putujem, moji roditelji ne rade, samo tata ima penziju. Jako teško mi pada sve ovo kad pomislim da idem čitav život ovako. Tako sam rekla sebi da neću to dozvoliti, nego pokrenuti akciju za trasnplantaciju u Francuskoj. To mi je jedina nada koja je ostala. Javila sam se u otvorenu mrežu, dobila sam da uradim neke nalaze koji su trazili Francuzi. Sad je još samo do mene da sakupim 40,000 eura. Kad me stave na listu čekat ću od 3 do 9 mjeseci, toliko se tamo čeka na bubreg za moju krvnu grupu

U te troskove je sve uračunato: od stavljanja na listu preko dijalize, boravka, pregleda i prevoza do trasnplantacije. Ja se nadam da ću pobjediti i ozdraviti jednoga dana. Trudim se da budem nasmijana i da se družim što više mogu sa svojim prijateljima i da ne mislim na dijalizu. Brojim dane kad ću ozdraviti i biti opet ona osoba koja je nekada bila puna života.

Iskreno da vam kazem, željna sam života i druženja i izlazaka sa svojim prijeteljima. Ja se nadam da ćete vi biti uz mene tu kao podrška u svemu. Lijepo je znati da imaš prijatelje koji su tu uvijek za tebe, ma kakva pomoć da ti je potrebna. A vi poštujte svoje zdravlje, jer ako njega nemate - nemate nista. Prijatelji moji, ja vas molim da pazite na sebe.

Toliko od mene pozdravljam vas sve!!!!